Деведесетих је Србија претрпела најзначајнији геополитички пораз у модерној историји док је  Русија умела да направи важну паузу и сачека да се ствари преокрену у њену корист

Као и деведесетих, када је пропагандна технологија била усмерена против Србије, данас је она усмерена против Русије – демонизују се Руси и руско политичко руководства, а даје се подршка екстремним националистичким елементима. Упоређивањем председника Руске Федерације Владимира Путина са вођом Немачке у периоду од 1933-1945., Адолфом Хитлером, од стране Хилари Клинтон, некада високе званичнице САД и могуће кандидаткиње демократа на наредним председничким изборима, говори томе у прилог [8]. То је метод добро познат на Балкану, на шта подсећа и Живадин Јовановић, српски министар спољних послова из деведесетих а сада председник Београдског форума за свет равноправних: „западни медији сатанизовали су Србију и Србе, и приказали их као нове нацисте” и открива позадину таквих акција: „створено је небројено много лажи да би се оправдала империјалистичка реваншистичка политика појединих Западних држава према Србији” [9].

С друге стране, као некада у Југославији, тако и данас у Украјини, утврђује Александар Дугин, водећи руски представник реалистичке школе у међународним односима: „води се борба између два континента - евроазијског и атлантског на више фронтова, но за нас Русе најважнија је борба на украјинском фронту”, и додаје да Запад „жели да у Украјини формира националистичку, антируску, нацистичку диктатуру”, и да се „нада да ће моћи да успоставе контролу и над руским деловима Украјине”[10].

Русија није спремна на развој таквог сценарија.

Деведесетих је Србија, иако значајно снажнија него данас, услед одсуства стратешке визије и неравноправне борбе са надмоћним непријатељем и без подршке савезника претрпела најзначајнији геополитички пораз у модерној историји.

Србија је данас мала држава која живи у „стакленом дому”, имајући у виду њене геополитичке реалије и окруженост НАТО-ом и не може да се баца камењем на суседе, ма колико да је незадовољна тренутним решењима.

С друге стране Русија је деведесетих година умела да направи важну паузу и сачека да се ствари преокрену у њену корист, без насиља, а кроз мудру дипломатску и геополитичку линију развоја догађаја.

Данас је Русија велика држава, стална чланица Савата безбедности ОУН, регионална и светска сила коју није могуће уцењивати и у чијем се дворишту не треба играти, а поготово показивати такво непријатељство ка Русији стављањем алтернативе пред, како то истиче бивши немачки канцелар Шредер, „једну културолошки подељену земљу” Украјину - споразум о асоцијацији са ЕУ или царинска унија са Русијом [11]. Насупрот, по речима Хенрија Кисинџера, државног секретара САД у периоду 1973-1977. год. „Запад мора да зна да за Русију Украјина никада неће бити просто још једна инострана држава” [12].  

Догађања на постсовјетском пространству и на пространству бивше Југославије доказују да реконфигурација две мултинационалне државе није готова, напротив – она је „у току”

Дешавања у Украјини у 2014. години, посебно развој догађаја на Криму, којим се полуострво после референдума на коме се огромна већина гласача изјаснила за присаједињење Русији, нашло унутар Руске Федерације и њеног геополитичког пространства,  отворила су бројна питања кроз директно или косвено привођење паралела водећих српских, руских и светских лидера и аналитичара између догађаја у Украјини и начина решавање српског националног питања деведесетих година у условима распада СФРЈ, државе која је у првом реду настала на српским и југословенским војним и дипломатским успесима, почев од Карађорђевог устанка 1804, завршно са ратним 1941-45. годинама, и првим годинама после II светског рата када је дефинисан њен пуни територијални оквир.

Актуализироване су анализе различитих етапа и аспеката такозваног „југословенског конфликта”. Тако, Ђорђе Вукадиновић, главни и одговорни уредник НСПМ, поставља питања: „Да ли је, можда, почетком деведесетих, попут Руса, требало сачекати, тактизирати  и припремати терен? Или је требало ударити одлучније, запосести оно што је твоје, па тек онда преговарати? Да ли су Москва и Путин нешто научили из искуства Милошевића и Србије – и какву су поуку извукли? Или иду српским стопама? Да ли ће и Русија бити убачена у бескрајно врзино коло преговора и примирја, међународних посредника, „контакт група“ и европских „тројки“, из којег нема излаза, а поготово не победе, или макар часног компромиса? Да ли ће, евентуални, успех (или неуспех) у Украјини Русију приближити Балкану и Србији, или, пак, за дуже удаљити са ових простора?” [1] 

Догађања на постсовјетском пространству (Придњестровље, Нагорно Карабах, Јужна Осетија, Абхазија, Крим) и на пространству бивше Југославије (Косово и Метохија, Босна и Херцеговина, Црна Гора) доказују да процес реконфигурације ове две мултинационалне државе још увек није готов, напротив – он је „у току”, а споразумима којима су образоване нове целине, и који су потписани у условима међународног притиска, претњи и принуда, опасност од војних сукоба није сасвим одстрањена, већ је померена за нека „(не)срећнија времена” [2].

Могућност понављања „Олује” на подручју настањеном Русима на територији Украјине - реалан страх који даје легитимитет акцијама предузетим од стане побуњених грађана на истоку и југоистоку земље

Референдум од 16. марта 2014. на Криму и касније издвајање Крима из састава Украјине десило се у години када се навршила петнаеста годишњица НАТО агресије на Србију, тада у заједничкој држави са Црном Гором – Савезној Републици Југославији. Последица саркастично назване акције „Милосрдни анђео” је свима позната - на територији државе Србије, формирана је такозвана „Република Косово”, под изговором да је Србија „изгубила легитимитет и право да влада Косовом својим насилним обрачуном” [3].

Наравно, ствари стоје сасвим другачије: агресија НАТО-а је злочиначки чин који је за последицу имао око 4.000 мртвих и око 8.000 тешко рањених, директна економска штета је процењена на око 120 милијарди USD, а пројектили с осиромашеним уранијумом и даље убијају наше грађане. Све је то урађено повредом Повеље УН, чији је оснивач управо Србија, као језгро бивше југословенске државе. О томе сведочи и најновија изјава Герхрарда Шредера, немачког канцелара у југословенском конфликту о томе да је кршио међународно право: „Тамо смо ми послали наше авионе...на Србију и заједно са НАТО снагама бомбардовали једну суверену државу, а да при том није постојала одлука Савета безбедноснти” [4].

И поред бројних изјава којим се упоређује дешавања на Криму, полуострва на коме живи 60% Руса и који је постао део Украјине 1954. године, када га је Никита Хрушчов, Украјинац по националности, поклонио Украјини, и ситуација из 1999. на Косову и Метохији, реч је заправо о два догађаја која имају потпуно различит карактер - у првом реду због мирне реинтеграције Крима с матицом Русијом. Други разлог лежи у легалности и легитимности централних власти у Кијеву, која у условима одвајања Крима од Украјине не постоји, јер према речима Дмитри Сајмса из вашингтонског Центра за националне интересе „новој прозападној влади у Кијеву недостаје легитимитет јер је дошла на власт свргавањем демократски изабраног председника” [5]. С друге стране, приликом одвајања Косова и Метохије, „независност Косова је остварена упркос снажном противљену легитимне, демократске и суштински прозападно оријентисане српске владе” [6].

У потрази за довољно сличним случајем и разлозима за тако чврсте позиције Москве у заштити руског становништва Украјине, требало би се вратити у рани период југословенског конфликта 1991-1995. и на дешавања у грађанском рату у Крајини, који су завршени етничким чишћењем Срба, смањивањем права преосталих Срба у Републици Хрватској и интеграцијом тог простора у НАТО (2009) и Европску унију (2013).

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је операцију „Олуја“, којом је етничко чишћење остварено, у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине [7].

Могућност понављања таквог сценарија, свакако је један од разлога снажне руске подршке властима Крима, односно властима у Кијеву од стране Европске уније и САД.

Негош Манойлович

Сербский дисскусионный клуб

Москва

2015 г.